Beč 14.11.1889. Povorka se lagano kretala,prateći škripu zastarelih kočija koje su se kretala blatnjavim gradskim predgradjem.Dok je kiša padala kao da je sudnji dan.Čuo se žamor u povorci i poneka pošalica za poslednjim Bečkim lakrdijašem.Suze ucveljenih žena,koje su polazile kroz njegov život. I olakšanje muškaraca što ga napokon prate na put bez povratka. Ne vide oni ,da on ne odlazi nigde,da ostaje tu u nezaboravu,jer je svuda ostavio trag. I ne čuju oni njegov prigušeni smehi podsmeh ,da ih je i ovaj put prešao .Dok se on vozi, oni trčkaraju za zakasalim vrancima...
Нема коментара:
Постави коментар