Nošeni vetrom nestajemo,kao da i nismo postojali.Zarobljeni u svojim zabludama,nemi za onog drugog. Idemo svako svojom stazom, nemajući želje da pratimo jedno drugog.Tvoje divlje ,opasne,nepregledne,neotkrivene... Moje pregledne,poznate,pitome...Rasuli smo bisere naše ljubavi pod noge,šta ako nam ikada budemo poželeli u mraku naše duše? Gazim po podnožju tvoje podsvesti..tražim mrivce ljubavi da nahranim svoju pustu želju da i vuk može mene da voli...uzalud sam razdvajala planine,plivala bujicama života,gazila okeane...uzalud... Samo vrisak tižine koja se prelama noćas i jedna suza za umirućom ljubavlju ,nadanjima,snovima... Da smo nekada postojali "mi" i da sam te nekada volela...
Нема коментара:
Постави коментар