Na svakoj strani sveta da postavim marker i nadjem sredinu…mozda,ali tek onda,mozda nadjem gde pociva jedinstvo,koren svega….samo,problem je sto moj svet nema granica,ne postoje,bar ne onih granica koje sputavaju osecanja,a bez tih istih osecanja nema ni snova..covekova priroda i unistvava svu ostalu..pa kad jednom i opadne poslednji list,ponovo se rodi u prolece,a svako mi prolece ima novu boju,novi miris…ceznem nekad za onim starim mirisima,onim starim bojama kada je sve imalo svoj oblik koji si i pogledom i slovom na vrhu jezika vec mogao da osetis…ma zasto bih i stavljala granice u secanja pa bila i ruzna,izvukla sam pouku iz njih..ne,ne kazem da se treba vracati u proslost,naprotiv,samo treba dobre stvari ne ostavljati tamo vec ih gurati s ljubavlju u nove dane.Milslila sam da ce boje ostati nepromenjene,da ce sve sto vredi tu i ostati,ali realnost je od snova daleko samo jednim otvaranjem oka,budjenjem iz sna nekog lajavog psa i nesnosnom bukom gradske ulice,e,zaista sam zahvalna sto sam uvek zivela daleko od toga…sad me bude samo misli o njemu,o novom danu i kako spoznati njegove boje…svaka jutarnja kafa me podseti na miris novina i svezeg hleba,zaista,vraca u realnost.Novine sam prestala citati,nema se sta lepo videti,onaj jutarnji hleb koji se jos “pusi“ zamenio je tost…imam osecaj da bela kafa ratuje sa crnom citav zivotni vek smo sto to niko ne primecuje.Dakle…i u tim malim stvarina uvek trazim radost i boju ne dirajuci niciji svet i niciji jutarnji mir…cudo jedno kako se sve to spozna u samoci i tisini....
Нема коментара:
Постави коментар